Neću mnogo da razglabam, tek.... sasvim obično jutro i obična
scena: pada kiša, idem ulicom i primetim velikog puža kako mili po stazi ispred
mene.
Prvo što uvek pomislim kada ugledam takav prizor jeste da će ga
neko zgaziti (jer većinu ne interesuju ni drugi ljudi, a kamoli ovakva
stvorenja; frustrirani će to verovatno uraditi namerno) pa se redovno sagnem,
podignem tog šašavog, sporog putnika i premestim ga na sigurnije mesto; u neku
travu ili, u ovom slučaju, pored staze gde sam primetila da već mili jedan
njegov drugar, podjednako uporan u svome nastojanju da krene u nepoznato.
Eto, i mi ljudi tako veći deo života negde jurimo,
žurimo.... jer mislimo da će nam, valjda, ako ne žurimo neke stvari u životu
pobeći ili šta već... Kada bolje razmislim, to, zapravo, uopšte nije tačno. Kao
prvo – ono što te sleduje u životu, svakako ćeš dobiti, žurio ti ili ne, u to
iskreno verujem! Kao drugo – baš kao što kaže jedna japanska poslovica – ići
brzo znači ići sporo, ali bez prekidanja. Uporan uvek stigne gde je naumio, a
to bi verovatno uradio i taj puž, samo što sam mu ja malo pomogla da deo trase
pređe brže i sigurnije. Uostalom, i nama ljudima se takve stvari dešavaju na
životnom putu – neko ti pomogne, neko odmogne, neko čak poželi i da te zgazi.... ali upornost je ipak
najvažnija u ostvarivanju cilja.
Kada žurimo (na poslu, u ljubavi, u banalnim poslovima....šta
god to bilo), najčešće nešto ubrljavimo......pogrešimo......ponekad se zbog
toga moramo vratiti i na početak da popravimo stvar.........Biti brz je dobro
samo na trkama, ali i za to su potrebne spore, temeljne i detaljne pripreme. Dakle,
dragi moji – ne žurite! Kada žurite, žurite polako ....i sve će, uz upornost,
doći na svoje mesto. Da to nije tačno i
puževi bi odavno izumrli. A nisu.
Voli vas N.
